После читавог века потискивања у заборав, "Службени Гласник" је у својој едицији "корени" прештампао неке књиге Српске Краљевске Академије о пореклу становништва.
Свако да је ово корак вредан пажње, али и тужан јер нас подсећа на стање у српској науци, која у погледу етнографије није далеко одмакла од наведених истраживања.
Ова истраживања с почетка ХХ века, надахнута пре свега Цвијићем имала су процват до 1914-те, у новој држави су губила замах, да би доласком комуниста замрла. Иако са доста недостатака, и видно оптерећена наклоношћу и идеализовањем тзв. динарског елемента, она су била широког замаха и обухвата. Једина штета што након тих првих истраживања никад није урађено њихово преиспитивање и да се субјективност појединих истраживача сведе на што мању меру и подвргне критичкој расправи, чиме би добили много објективнију и ширу етнографску слику. Нажалост ни стотину година након покретања не уочавају се такве тежње српске науке и једино што је учињено јесте прештампавање неких старих књига, након једног века потискивања у заборав.
Нажалост након 1945. године српске друштвене науке су се бавиле претежно прекомпоновањем науке сходно комунистичко-марксистичкој идеологији и до данас не успевају да се ослободе тог полувековног наслеђа. Зато су и српска историја, етнографија, антропологија, географија итд. и данас по својим достигнућима негде на нивоу почетка ХХ века, а Цвијић, Чајкановић и њихови радови нека врста догми савремене науке. Наравно да овде под преиспитивањем Цвијића и његових ученика не подразумевам назовинаучна преиспитивања зачета у комунизму, а процветала након распада Југославије у новим државама (пре свега у Хрватској, Црној Гори и Македонији, мада их има и у Босни и Србији).
Свако да је ово корак вредан пажње, али и тужан јер нас подсећа на стање у српској науци, која у погледу етнографије није далеко одмакла од наведених истраживања.
Ова истраживања с почетка ХХ века, надахнута пре свега Цвијићем имала су процват до 1914-те, у новој држави су губила замах, да би доласком комуниста замрла. Иако са доста недостатака, и видно оптерећена наклоношћу и идеализовањем тзв. динарског елемента, она су била широког замаха и обухвата. Једина штета што након тих првих истраживања никад није урађено њихово преиспитивање и да се субјективност појединих истраживача сведе на што мању меру и подвргне критичкој расправи, чиме би добили много објективнију и ширу етнографску слику. Нажалост ни стотину година након покретања не уочавају се такве тежње српске науке и једино што је учињено јесте прештампавање неких старих књига, након једног века потискивања у заборав.
Нажалост након 1945. године српске друштвене науке су се бавиле претежно прекомпоновањем науке сходно комунистичко-марксистичкој идеологији и до данас не успевају да се ослободе тог полувековног наслеђа. Зато су и српска историја, етнографија, антропологија, географија итд. и данас по својим достигнућима негде на нивоу почетка ХХ века, а Цвијић, Чајкановић и њихови радови нека врста догми савремене науке. Наравно да овде под преиспитивањем Цвијића и његових ученика не подразумевам назовинаучна преиспитивања зачета у комунизму, а процветала након распада Југославије у новим државама (пре свега у Хрватској, Црној Гори и Македонији, мада их има и у Босни и Србији).
Нема коментара:
Постави коментар