Теверич

сада званично носи назив Теферич и приградско је насеље Крагујевца. Иначе прво име села је Благаја и налазило се на подручју садашњег крагујевачког Кошутњака.
Пошто се село налазило на клизишту 1817. године књаз Милош је наредио да се село измести на место звано Теверич, које је крагујевачким Турцима служило као излетиште (теверич), отуда и садашње име.

крагуј

Врста птице, по којој је и Крагујевац добио име. Реч је старословенска, а неки тврде да је дошла у словенски из турског или персијског. Ипак у савременом српском та реч се не употребљава, тако да и научници не знају која је то птица. Незнање иде толико да се учи да су то изумрле огромне птице из породице орлова, па и новокомпоновани грб града Крагујевца (од пре петнаестак година) „красе“ две птичурине, које би требало представљати крагује.

Но у старословенском крагуј је означавао птицу, врсту јастреба, који се у средњем веку употребљавао за лов. Назив за врсту јастреба се и дан данас очувао у како у северним словенским језицима (чешком, пољском и руском), где означава врсту малог јастреба, који се у савременом српском зове кобац (ето везе са судбином), тако и на југу у бугарском где крагуи означава сокола за лов, док крагуј означава јастреба.

Крагујевац се помиње у житију деспота Стефана Високог, где при опису његове смрти Константин Философ пише: „ ...Подигавши се иђаше ка Београду. Када је био на месту званом Главица, обедовавши, изиђе да лови; и док је још ловио, узео је крагујца на руку своју. Узевши га није (га) носио како треба, он, који је досада све како треба и на удивљење изводио и чинио; и нагибао се на једну и другу страну као да ће са коња пасти...“.


Иначе и у народним песмама се крагујац помиње, као мала птица, као у песми Љутица Богдан и војвода Драгија:
...Сва господа соколе понела,
А Драгија малена крагуја.
Кад дођоше на језеро мутно,
По језеру утве златокриле,
Сва господа соколе пустише,
А Драгија малена крагуја;
Сваки соко утву уватио,
Крагуј птица утве не увати...

и још нешто:

krahujec по чешком. krogulec по пољском.

Занимљиво да је деспот издахнуо не тако далеко од данашњег Крагујевца, тачније како пише код места Главица (око 50 км северније Црквине у Марковцу код Младеновца).

Порекло речи:


Поред речи "крагуј" у српском језику постоји и облик "крагуљ". Иначе поред назива за птицу, која се употребљавала за лов, употребљавана је и као лично име. Као изведеница забележена је и реч "крагујар" са значењем "соколар".
Среће се у свим словенским језицима, као и у мађарском и сматра се за прасловенску реч. Због постојања те речи и у турским језицима ("караху"=птица за лов) постоје две претпоставке о њеном пореклу:

1. да је то прасловенска позајмица из неког турског језика и да се њена употреба раширила међу Словенима у време Обара (Авара), док бугарски језикословци тумаче да су је Словенима донели Бугари.
   
2. да су и словенска и турска реч настале ономатопејом кликтања ове птице

Насеља и порекло становништва Српске Краљевске Академије

После читавог века потискивања у заборав, "Службени Гласник" је у својој едицији "корени" прештампао неке књиге Српске Краљевске Академије о пореклу становништва.
Свако да је ово корак вредан пажње, али и тужан јер нас подсећа на стање у српској науци, која у погледу етнографије није далеко одмакла од наведених истраживања.

Ова истраживања с почетка ХХ века, надахнута пре свега Цвијићем имала су процват до 1914-те, у новој држави су губила замах, да би доласком комуниста замрла. Иако са доста недостатака, и видно оптерећена наклоношћу и идеализовањем тзв. динарског елемента, она су била широког замаха и обухвата. Једина штета што након тих првих истраживања никад није урађено њихово преиспитивање и да се субјективност појединих истраживача сведе на што мању меру и подвргне критичкој расправи, чиме би добили много објективнију и ширу етнографску слику. Нажалост ни стотину година након покретања не уочавају се такве тежње српске науке и једино што је учињено јесте прештампавање неких старих књига, након једног века потискивања у заборав.
Нажалост након 1945. године српске друштвене науке су се бавиле претежно прекомпоновањем науке сходно комунистичко-марксистичкој идеологији и до данас не успевају да се ослободе тог полувековног наслеђа. Зато су и српска историја, етнографија, антропологија, географија итд. и данас по својим достигнућима негде на нивоу почетка ХХ века, а Цвијић, Чајкановић и њихови радови нека врста догми савремене науке. Наравно да овде под преиспитивањем Цвијића и његових ученика не подразумевам назовинаучна преиспитивања зачета у комунизму, а процветала након распада Југославије у новим државама (пре свега у Хрватској, Црној Гори и Македонији, мада их има и у Босни и Србији).