топоним Крагујевац на Косову

Појам Крагујевац као топоним био је познат и у средњем веку. До нас је допрео помен о овом топониму на простору Косова, недалеко од Приштине преко хрисовуље господара Вука Бранковића са краја 14. века:

Иначе овде је само наведен одломак повеље, где се наводе међе Гадимљи (Горњој и Доњој), које Вук Бранковић дарује Хиландару и где се помиње Крагујевац, као насеље од кога дотиче поток, чије је ушће међа наведеним селима.
Можемо приметити да од назива насеља наведених у овој повељи (њих 12 са Приштином), чак три истоветна се јављају и у шумадијској Лепеници: Крагујевац, Дреновац и Мирашевац.




Прикажи повеља Вука Бранковића Хиландару на већој мапи

Summary

About the toponym Kragujevac near Priština, Kosovo in medieval Serbia according "Hilandar Charter" of Vuk Branković (XIV c.)

порекло становништва у селу Ботуњу у Лепеници

Родови (фамилије) и породице (куће) у Ботуњу (Крагујевац) по антропогеографским испитивањима Тодора Радивојевића (спроведеним на терену 1898.÷1903. године) наведени по годинама досељења у Ботуње (према Т. Радивојевићу):

СРБИ:

Од 1737.до 1787 (време друге сеобе)

Род (Вамилија)	Место становања 1898.	Место порекла	слава	Број кућа 1898.	презимена
Дамњановићи	Ботуње	Врање	св. Никола	25	Дамњановић, Жикић, Радовановић, Радојевић, Живадиновић, Петровић, Николчић, Јовановић, Стевановић, Златановић, Миловановић, Милошевић, Николић
Живановић и	Ботуње	Криви Вир (Црна Река)	св. Никола	19	Мишић, Милосављевић, Живановић, Павловић
Јеремићи	Ботуње	Нови Пазар	св. Лука	5	Милошевић, Милутиновић
Јојићи	Ботуње	Ботуња, Жупа	св. Ђорђе	4	Јојић
Пљачковићи	Ботуње	Пљачковица, Врање[1]	св. Никола	9	Пљачковић, Ђорђевић, Петровић
Скорупаћи	Ботуње	Сјеница	св. Јован	20	Миливојевић, Ђорђевић, Недељковић, Павловић, Поповић, Рајић, Живановић, Живковић, Илић, Пантелић

Од 1788.до 1803. (време Кочине крајине):

Род (Вамилија)	Место становања 1898.	Место порекла	слава	Број кућа 1898.	презимена
Вељковићи	Ботуње	Пирот	св. Никола	11	Вељковић, Милосављевић, Ранчић, Миловановић, Милојевић, Милошевић, Миливојевић
Јаковљевићи	Ботуње	Митровица, Косово	св. Никола	5	Јаковљевић
Петрићевићи	Ботуње	Параћин	Аранђеловдан	8	Милосављевић, Сретеновић, Павловић
Рашковићи	Ботуње	Рашка	Аранђеловдан	4	Рашковић
Цветковићи	Ботуње	Лесковац	Аранђеловдан	6	Станковић, Арсичић, Вукајловић
Шарчевићи	Ботуње	Сјеница	св. Никола	12	Милојевић, Танасијевић, Радосављевић, Јовановић

Од 1804.до 1814. (време првог устанка):

Род (Вамилија)	Место становања 1898.	Место порекла	слава	Број кућа 1898.	презимена
Борчићи	Ботуње	Крајина	Ђурђевдан	4	Борчић
Бркићи	Ботуње	Сјеница	Аранђеловдан	5	Бркић, Милић
Илићи	Ботуње	Штипље, Белица	св. Ђорђе	6	Радојевић, Илић
Јоковић	Ботуње	Дренова, Жупа	св. Никола	5	Лукић, Миловановић, Јоковић
Лазић	Ботуње	Књажевац	св. Никола	6	Лазић
Миљковићи	Ботуње	Крајина	Благовести	3	Вучић, Вучићевић
Никодијевићи	Ботуње	Врање	св. Ђорђе	1	Никодијевић
Поповићи	Ботуње	Жупа	Аранђеловдан	3	Аранђеловић, Поповић, Толић
Симићи	Ботуње	Пирот	св. Никола	5	Симић
Стевановићи	Ботуње	Крајина	св. Ђорђе	3	Стевановић

Од 1815.до 1903. (након ослобођења):

Род (Вамилија)	Година досељења у Ботуње	Место порекла	слава	Број кућа 1898.	презимена
Николићи	1838.	Голеш, Македонија	св. Никола	4	Николић
Павловићи	1858.	Цветојевац	св. Петка	1	Павловић
Недељковићи	1861.	Куманово	св. Алимпије	1	Недељковић
Миливојевићи	1869.	Вучковица, Гружа	Ђурђевдан	2	Јеремић, Срећковић
Стевановићи	1873.	Ресник, Лепеница	св. Лука	1	Стевановић
Митровићи	1881.	Комарице, Осаница	св. Никола	1	Митровић
Мијаиловићи	1883.	Кијево, Лепеница	св. Никола	1	Мијаиловић

ЦИГАНИ

Род (Вамилија)	Година досељења у Ботуње	Место порекла	слава	Број кућа 1898.	презимена
Окановићи	1863.	непознато	св. Василије	1	Окановић

ЦИНЦАРИ

Род (Вамилија)	Година досељења у Ботуње	Место порекла	слава	Број кућа 1898.	презимена
Николићи	1899.	Кожане, Македонија	нема	1	Николић

---

[1]     Код Т. Радивојевића као место порекла наведено: Пећ. По породичном предању досељени из села Пљачковићи код Врања крајем 17. века

БОТУЊЕ

преузми ПДФ

Од априла 1898. До краја јула 1903. Тодор Радивојевић је вршио своја антропогеографска истраживања у Лепеници, која су објављена у Српском етнографском зборнику Српске Краљевске Академије: Насеља Српских Земаља, књига VII, Београд, 1911.

БОТУЊЕ

Ботуње jе на десној страни Лепенице и с десне стране Крагујевачког Друма идући Баточини. Већина му је кућа на пристранцима, с којих се слива вода у Ботуњски Поток. Све су куће удесно од друма идући из Крагујевца Баточини и ниједна не силази у раван речне долине.

Село има пет крајева, од којих су Шарски Крај и Орнице на десној, Церјак и Селиште на левој, а Поток на обема странама Ботуњског Потока. Шарски Крај простире се уз поток Чесму, а више њега је Церјак са супротне стране по-тока који их дели. Отстојање између њих износи око осам минута хода. Испод Церјака је Поток, чије ће се куће ускоро почети мешати на десној страни потока; на левој пак страни оне су међусобно раздалеко пуних десет минута. Северно су од потока Орнице на безименом поточићу, који тече у Ботуњски Поток. Испод Церјака је и Селиште, које се простире између Ботуњског Потока и КрагујевачкогДрума. Од Потока до Селишта има 12, а до Орница 25 минута хода. Између Орница и Потока је брдо Чукара.

Ботуње се снабдева поглавито живом водом, јер има доста бунара. Од свију је најјача Јојићка Чесма у Церјаку, која стално отиче на два точура (луле). За њом стоји по јачини Шарска Чесма у истоименом крају; она тече на један точур. У Орницама су: Извор, Каповац (под истоименим брдом) и Студенац (у пољу Студенцу). У Потоку је Бучински, а у Церјaку Дамњановски Бунар.

Поред ових бунара у селу има близу 60 копаних ђермова. Од њих је 49 ручних с котлајком или с кофом, 10 на вретено и 1 на точак (код школе).


Лепеница ретко кад наноси веће штете сеоским имањима. Ботуњски Поток набуја једанпут у десетак година и тада је опасан за поља, јер их засипа великом количином песка и шљунка. Чесма и Мали Поток сасвим су без значаја.

Земља за обделавање скоро је сва ван села, а само је мало има између појединих његових делова. Најдаља су поља час и четврт хода од крајњих сеоских кућа. Места где су њиве зову се: Бакчине, Бара, Баште, Бостаниште, Брдо, Буква, Бучина, Велика Врба, Виногради, Виноградиште, Врат-нице, Врбак, Гај, Горња Трска, Горње Поље, Горње Селиште, Горњи Крушар, Грабар, Грабовик, Густи Шиб, Дивљака, До, Доља, Доње Поље, Доње Селиште, Драгове Ливаде, Дрењак, Дубока Јаруга, Дубоки Поток, Дужница, Ерско Поље, Забран, Запис, Извор, Јабука, Јазбина, Јаруга, Каменац, Каменита Чука, Камењар, Каповац, Конопљара, Коса, Косица, Кречане, Крчевина, Крушар, Кука, Кукин Поток, Кућетина, Лепеница, Лубодер, Мали Поток, Њиве, Њиветине, Окурова Главица, Орнице, Осоје, Падина, Подрумина, Пољана, Поље, Порта, Поток, Пуцаоница, Распад, Река, Ровине, Самар, Саставци, Сватовско Гробље, Селиште, Стари Виногради, Старо Село, Стража, Стругар, Стублина, Студенац, Типац, Топола, Трла, Трска, Угари, Угарски Поток, Церјак, Циганско Брдо, Цр-квина, Чешма, Чешмин Поток, Чукар, Шиб и Шумари.  Најбоље су ливаде у Лепеници, Потоку и Реци, а шуме су поглавито у Селишту и на Каповцу.

Сеоски хатар захвата 1214.59 хектара. Од тога долази на њиве 700 ха., на ливаде 400 ха. (свега, дакле, на зиратну земљу 1100 ха.) и на шуме 114.59 ха. Зиратна је земља у другом (983.99 ха.), трећем (29.85 ха.) и четвртом (86.16 ха.) зиратном реду; шуме су пак у четвртом (86.74 ха.) и петом (27.85 ха.) шумском реду.

У ботуњском хатару имају имања сељани Кормана, Прњавора и Комарица (Осаница). Ботуњцима пак припада доста поља у хатарима свију тих села.

Ботуње је 1903 године имало 36 родова у 189 домова са 1058 душа. Од њих по један )од (с једном кућом) цинцарски и цигански. 1910 године број домова износио је 210, а број душа 1241. На дан 31 јануара 1921 године у њему је живело 1046 становника.

У сваком сеоском крају, изузев Селиште, по један или више најјачих родова имају груписане куће. Такве кућне групе имају у Церјаку: Дамњановићи, Живановићи, Скорупаћи, Пљачковићи, Лазићи и Цветковићи; у Потоку: Скорупаћи, Петрићевићи и Симићи; у Шарском Крају: Шарчевићи и Вељковићи; и у Орницама: Вељковићи и Јеремићи.

Сељани не умеју да протумаче постанак имена свога села. Знају само, да се оно увек звало тим именом, чак и онда кад је било у данашњем Селишту. Међутим сам ја, испитујући старину и порекло сеоских родова, дошао до закључка, да су име Ботуње донели његови оснивачи. Старац Милан Шарчевић причао ми је да су село, пре 200 година, основала два рода, Шашковићи и Миловановићи (од којих је био војвода Младен Миловановић, познат из нашег Првог устанка на Турке), која су се утрла. За Шашковиће је знао, да су дошли из Жупе под Копаоником. Па како заиста у Жупи постоји село Ботуња, мислим, да су Шашковићи из њега овамо досељени и његово име дали своме новом насељу. У Светостефанској хрисовуљи спомиње се село Ботуње у Зети, што посведочава велику старост овог имена, јер је ова хрисовуља из прве четвртине XIV века.

Церјак је назван по имену места на коме је основан. Ту је некад био пристранак под густом церовом шумом. Поток се зове зато, што су му куће с обеју страна главног сеоског потока; Селиште по месту где је постало. Шарски Крај носи име рода Шарчевића, који је у њему најјачи бројем домова; а Орнице су подигнуте у крчевини, на Орницама.

После доласка Шашковића и Миловановића (из Тушине у Дробњацима) протекло је више од пола века, па је тек онда Ботуње добило осниваче својих данашњих најстаријих родова: Пљачковића, Јојића, Скорупаћа, Јеремића, Дамња-новића и Живановића. Од тих шест оснивачких родова село има данас 82 дома, т. ј. више од ²/5 укупног броја. За Пљачковиће кажу, да су се неки од њих настанили овде, а неки у једном банатском селу коме не знају име. За време „српске пропасти" 1813 године многи од ботуњских Пљачковића пређоше својим рођацима у Банат и делом тамо осташе, а делом се вратише у Ботуње после 1815 године.

Најстарији је по оснивању Шарски Крај (Старо Село), а за њим долази Церјак. Орнице су постале пре 55 година у Орницама, а Селиште се почело насељавати тек пре пет година на трлима.

Ботуње је унесено у Уписник 1818, у Назначение 1819 и у Пописник 1822 године. Тако исто увели су га: Вук у списак села у Даници за 1827 годину и Пирх у своје Путовање 1829 године. На свих пет места правилно је забележено; под Пирха у оригиналу стоји Воtunје. У Гавриловићевом Речнику од 1846 године уписано је као botun1.

Село је уцртано на пет карата из прве половине XIX века и то на Лапиевој 1822 као Воtounа, на Фридовој 1829 као Воtunа, на Руској 1831 код Ботуня, на Бугарсковој 1845 и Миленковићевој 1850 као Ботуня.

Село је расло у подједнакој мери новим досељавањем, рађањем и разграњавањем родова. У доба Кочине крајине овамо је досељено 7 родова (данас 48 домова), за време Првог устанка 10 родова (сада 41 кућа), а после 1815 године 13 родова (са 18 домова).

Ботуње је насељено из 18 области. Највећи број родова (6) и кућа (52) дала му је Стара Србија. Из Лепенице досе-љено је 5 родова (5 домова), из Жупе 3 рода (12 кућа), из Крајине 3 рода (10 домова), из Маћедоније 3 рода (6 кућа), из Врањске Пчиње 2 рода (26 домова), из Нишаве 2 рода (16 кућа), с Косова 2 рода (6 домова); а по један род дали су селу: Црна Гора (19 кућа), Црница (8 домова), Белица (6 кућа), Тимок (6 домова), Ветерница (6 кућа), Ибар (4 дома), непосредни леви слив Биначке Мораве (2 куће), Ресава (2 дома), Гружа (2 куће) и Осаница (1 дом).

22 рода (167 кућа) дошла су у збег, по 3 рода као уљези (4 дома) и довоци (4 куће), по два рода као кириџије (5 до-мова) и слуге (2 куће); а по један род на купљено имање (1 дом), на позив пријатеља (4 куће) и као ковач (1 дом).

Све до краја XVIII века Ботуње је било на месту данашњег Селишта. Ту су се настанили сви оснивачки родови, као и они који су овамо досељени о Кочиној крајини. Тада је, због чуме, која је опустошила многа лепеничка села, помештено у данашњи Шарски Крај, одакле је постепено заузело положаје и места на којима је сада. Селиште је до пре пет година било под њивама, па се тада почело понова насељавати. Трагови су старог насеља: Црквина близу Селишта и Гробљишта уз само Селиште, где су се копали први становници ботуњски.

У старине из средњевековног српског доба, пре постанка села, убрајају Ботуњци Црквину на брду Каповцу, за коју мисле да је остатак негдашње цркве Ботуњице; Сва-товско Гробље, за које причају да је добило име стога што су се ту срели и побили двоји сватови, који су сви до једног изгинули и овде покопани; и Старо Село.

На Стражи је у турско време била стража за чување друма.

Село има два гробља. Једно је у Крушарима у Церјаку, за тај крај; а друго на Чукари, за све остале сеоске крајеве.

У Порти у Церјаку имају 4 трпезаре. Литија се носи на Ђурђевдан. Заветина су Младенци.


(Т. Радивојевић о испитивању: "Приликом испитивања овог села велике ми је услуге учинио Тодор Божић, свештеник. Податке пак о родовима дали су ми: Милан Шарчевић 87) год.), Веселин Тодоровић (85 год.) и Петар Поповић (76 год.).")